Grad, Đubrište, Zamak

Uzevši pomalo kao inspiraciju izložbu „Stvari vibrantne – stvari svečane”, koja do 6. juna traje u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, a koja se bavi Leonidom Šejkom, njegovim radom i radovima, došli smo do trojstva Grad, Đubrište, Zamak. Dakle čitav svet. Đubrištem, đubretom, viškom, nepotrebnim smo se bavili na primeru fotografija vezanih za umetničku grupu/pokret LEDART i istraživanje deponija kojim se Grupa intenzivno i konzistentno bavila u drugoj polovini devedesetih, kao jednom od svojih ključnih aktivnosti.

Đubrište kao metafora sveg odbačenog, onog što nije Grad ima fluidnu granicu i postoji pretnja nad svakim građaninom da sklizne ka Đubrištu, da postane višak. Viškovi, kako ljudi, tako i kapitala su pretpostavke održavanja sistema i za to se brine Zamak. U svem tom fotografija ima mogućnost delovanja u subverzivnom, emancipatorskom, građanskom smislu (The Civil Contract of Photography, Ariella Azoulay) ili makar da popravi percepciju sveta, pa, zašto i to ne reći, samozavaravanja. 

Fotografije bendova nezavisne beogradske scene devedesetih, sada i odavde, nas neminovno prvo vode ka nostalgiji, a onda, kada im pristupimo racionalnije, uočavamo bogatstvo, raznolikost izraza i silovitost, energiju, žudnju za životom koji je, potisnut skoro odasvud, izbijao u retkim nišama. Što je u stvari konstanta. 

Zamak ne dopušta drugačije.

Telesna reprezentacija ideologija

Tema Radionice je bila, u stvari, telesna reprezentacija ideologija, i drugih represivnih društvenih mehanizama - i način njihovog prepoznavanja na fotografijama.

Kao i ukazivanje na načine na koje individualne, umetničke prakse idu suprotnim smerom - imaginacijom stvarani prostori slobode; novi svetovi i mogućnosti.

Sve ovo na primeru fotografija Jelene Petrović, kao i ukrajinskih autora: Oleg Oprisco, Tania Shcheglova and Roman Noven Synchrodogs, Maxim Dondyuk.

Da, ukrajinskih: pokušali smo da razumemo svet koji nestaje - još jednom reprezentacijom ideologije. Ideje i njenog ovaploćenja.

Kroz izbor Jelene Petrović, svedeni broj fotografija kojim je označila sopstvenu poziciju, razmišljanja i nedostajanja, izdvajamo grupni portret mlađih školaraca u Župi Aleksandrovačkoj iz 30-ih godina XX veka: sa akcentom na izraze lica i šta se sve iz njih može pročitati.

Oleg Oprisco stvara fiktivni svet kroz ženske portrete u pejsažu, fikcionom pejsažu i pomoću insceniranih, nekada naivnih situacija. Fotografije odišu životom, cvetanjem, fertilnošću; poseduju izvesnu tradicionalnost.

https://www.oprisco.com/

Oleg Oprisco

Par Tania Shcheglova and Roman Noven Synchrodogs svojim radovima propituju odnos čoveka i prirode, kroz lend art intervencije, aktove i telesne intervencije u pejsažu, Karpatima.

https://www.lensculture.com/tania-shcheglova-and-roman-noven-synchrodogs

Tania Shcheglova and Roman Noven Synchrodogs

 

Maxim Dondyuk, fotograf sa korenima u novinarstvu i njegov rad Culture of Confrontation bavi se bavi događajima u Ukrajini iz 2013-2014: maestralni način na koji je naslikao svu dramu uličnih nemira, estetično i precizno. Od mnoštva asocijativnih linija koje nas od ovog rada mogu povesti, evo nas kod onoga čime se Radionica intenzivno bavi: dokumentarno i(li) fikcija. U slučaju Maxima Dondyuka smo prepoznali efekat estetičnosti u dokumentarizmu koji stvara utisak teatarskog, ne stvarnog, filmičnog, i paradoksalno uvodi zazor između događaja i njegove reprezentacije, načina na koji percipiramo istinitost viđenog.

https://maximdondyuk.com/works/culture-of-confrontation

Maxim Dondyuk

 

Ogled o istoriji

 Izložba fotografija Ogled o istoriji je otvorena 11. marta 2022, u Galeriji Centra za kulturu Gradac, u Raški, i traje do 25. marta.

 

Ogled o istoriji

Svaka fotografija se odnosi na neki momenat u prošlosti. Sled događaja koji su se odvijali i doveli nas do sadašnjosti je slučajan. Ideja ovog rada je prevođenje tih temporalnih kontigentnosti u viziju prolaznog, društvenog vremena. Na način na koji nastaju istorijski narativi. U vreme isprekidanosti, diskontinuiteta, akutne krize u kontinuitetu, pokušaj da jedan fotografski iskaz kontekstualizuje, da smisao. U jednoj tački prostor/vremena u Raški, 2022.
Fotografija, u svojoj banalnosti, poseduje mnoštvo osobina i upotreba i za potrebe ovog projekta će biti upotrebljene: Fotografija kao estetični objekat. Zloupotrebama kompromitovan pristup, ali… Fotografija kao plutajući označitelj; istovremeno označava krajnje lični i vremenski precizno definisan doživljaj realnosti, a preko motiva i/ili kontekstualnog okvira se može rasprostirati na dugačko vreme i široki prostor, na ideje kojima se želela oblikovati budućnost. (Pre)široko referencijalno polje kao (ne)sreća se u ovom Radu želi upotrebiti na način da njegovim sužavanjem, tumačenjem iznedri jedan hermeneutički narativ. Uočavanje i biranje sadržaja koji nam sadašnjicu čine razumljivijom i pružaju naznaku vizije budućnosti. Sa svešću o ugrađenim iluzijama i samoobnama. Ovo će se pokušati sprovesti sa, u tematskom smislu, trima serijama fotografija.

Višestruko, samosvojne fotografije; multiplikovanjem motiva se, fotografiji pogrešno pretpostavljena istinitost problematizuje i potvrđuje: objekat dezintegrisan u estetički apstrakt, ostatak, suštinu. Fotografija odvojena od onoga što prikazuje, prikazuje ono čega nema. Ovo potvrđuje da je svaka fotografija fikcija.

Tehno. Omladinska potkultura generacije rođene poznih 60-ih i ranih 70-ih zarobljena u telima svojih nosioca, uvedena u sistem kapitalističke reprodukcije, postvarenja, i dalje nosi u sebi arhetipske ideje zajedništva. Nepostojeća u kovid svakodnevici, silom arhivirana, izranja kao slika beskonfliktne stvarnosti lišena potrebe za razlikama kao agensom društvene dinamike. Označava mogućnost postojanja mesta na kome, uz sve ograde i pretpostavke, postoje odnosi zasnovani na solidarnosti i razumevanju.

Dolina Rajne, Rajnlend. Mesto buduće nostalgije mladog Кarla Marksa za kojim je ostatak svog života u emigraciji žudeo. Sadašnji postidustrijalistički pejsaž sa neverovatnim količinama robe koje se valjaju Rajnom i njenim obalama je hipertrofirano konzumerističko ishodište procesa kapitalističke reprodukcije koje na neobičan način problematizuje i samu nostalgiju: transformacija pejsaža saobrazno procesima čije je prepoznavanje i opisivanje, u konačnici, bilo uzrok progona.

….. Višestruke, samosvojne fotografije, koje mogu da postoje kao estetični, nezavisni objekti, opremanjem elementarnim opisom motiva, u manjoj ili većoj, a pokatkada radikalnoj meri menjaju svoju vrednost, postaju veoma skliski, počinju da označavaju nešto sasvim drugačije.

Ovakvim katalogom označitelja ka pojmovima koji opisuju i određuju našu realnost, sa naznakama izlaza, smerova koji bi doneli emancipatorske promene, pokušava se kroz mnoštvo partikularnosti doći do opštije slike. Makar da razumemo zašto. Spustivši se na nivo medija, fotografije, njenih osobenosti: nepovratnosti i nezavršivosti (Estetika fotografije, Fransoan Sulaž) imamo igru koja podešavanjem vrednosti, fakata na koji fotografija ukazuje uveliko transformiše polje recepcije. Pomaci u fotografiji danas su i mogući samo na strani recepcije. Izbor motiva je veoma raznorodan, a koherentnost iskaza, koju smatram nužnom, bi se potražila u eluzivnom referentnom nizu provučenom kroz raznorodne manifestacije iste sile koja upravlja uslovima uspostavljanja naših života.

Ideje i ideologije

Radionice se bavila sledećim serijama fotografija: Gulag, Sovjetski savez/Rusija, tridesete godine XX veka, pa na dalje. Zatim fotografijama s kraja 1989. u Pragu i Berlinu, padu Zida. Potom kratka crtica o grupi "Война", aktivistička umetnička skupina aktivna u Rusiji s početka 2000-ih (danas nezamislivo), njihovoj akciji "Хуй в ПЛЕНу у ФСБ!" izvedenoj 14. juna 2010 u Sankt Peterburgu. Pomenusmo i "Пусси Райот", koje su proistekle iz "Война".

Zatim smo imali seriju aktova u registru od, nazovimo ih neutralnih, onih koji ne referiraju ka ostalim kulturalnim praksama, do onih koji imaju shibari (japanska umetnost/veština erotskog vezivanja), zatim BDSM prakse, kao svoj motiv. 

Dotičemo se pojma vremenitosti, koji je značajan za čitanje fotografija: kako promene u spoljnom okruženju, promene konteksta iz koga čitamo fotogarfiju utiče na njeno značenje, vrednost, orijentaciju; nedoumicu i nesigurnost da li gledamo ka dalekoj (ne ponovilo se) prošlosti ili ka budućnosti.

U konačnici smo zaključili da se Radionica bavila ideologijama i idejama i nekim od načina njihovog ovaploćenja. 

 ...........

 fotografije Gulaga su arhivske, Milica Macanović je autorka akta, Srđan Veljović fotografija iz 1989.

Izgradnja Belomorsko - Baltičkog kanala

Deportacija porodica iz Poljske u Sibir

Prag, novembar 1989.

Berlin, novembar 1989.

Berlin, novembar 1989.

Berlin, novembar 1989.

Berlin, novembar 1989.

 

 

 

 

Umetnost u javnom prostoru, grupa
Война, akcija
Хуй в ПЛЕНу у ФСБ!
10. jun 2014.

Big Data to Thick Data

 Kao sveprisutni žanr o koji se, malo malo, saplićemo,a u cilju pozicioniranja na mesto odakle bi mogli jasnije da vidimo, pošlo se od teksta Making sense of the “Masturbation of Self-Image” and the “Virtual Mini-Me”, autorke Alise Tifentale. Projekat selfiecity.net koji polazeći od analize velikog broja selfija, analizirajući neke od aspekata same slike, kao i pripadajuće meta podatke (geo koordinate, vreme) pokušava da izvede neke generalizacije. Selfi kao preovlađujući alat samo predstavljanja, izražavanja, a istovremeno i socijalna praksa, indeks identifikacije, gradivni element kulture, umetnost, narodna umetnost, savremeni vernakular koji se procesuira u realnom vremenu.

Otišli smo dalje, i dalje ne presrećni sa selfijem kao takvim, ali valjda jasnije vidimo.

Ostavši pri fotografiji sa funkcijom samopredstavljanja krenuli smo od serije koja koja u dvadesetak fotografija prati jedan ženski lik u dobi od adolescencije do poznijeg srednjeg doba u vremenu od kasnih 40-ih do 80-ih godina XX veka u Jugoslaviji. Pokušali smo da ispričamo ono što smo videli, povezivali sa atmosferom filma italijanskog neorealizma, i svašta još... Izgleda da je životni optimizam u vremenu raspoređen po Gausovoj raspodeli.

Protrčali smo (opet) kroz Rackovića. Plenumski zaključili da ekonomija razmene, barem mlađih, a možda i šire, recipijenata, je slika (iluzija) slobode kojom se imaginarno nadomešćuje njen realni nedostatak. Takođe, stasala je nova generacija, kontekst Rackovićev je sve neprozirniji. Obzirom da je već brand, i to samoizgrađen, krenuo je proces mitologizacije.

Fotografije Dragane Vujović Mihić, serija usputnih pogleda iz pokreta, veliko osveženje, bez tereta teških narativa. Balans.

Dragana Vujović Mihić

Dragana Vujović Mihić