Grad, Đubrište, Zamak

Uzevši pomalo kao inspiraciju izložbu „Stvari vibrantne – stvari svečane”, koja do 6. juna traje u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, a koja se bavi Leonidom Šejkom, njegovim radom i radovima, došli smo do trojstva Grad, Đubrište, Zamak. Dakle čitav svet. Đubrištem, đubretom, viškom, nepotrebnim smo se bavili na primeru fotografija vezanih za umetničku grupu/pokret LEDART i istraživanje deponija kojim se Grupa intenzivno i konzistentno bavila u drugoj polovini devedesetih, kao jednom od svojih ključnih aktivnosti.

Đubrište kao metafora sveg odbačenog, onog što nije Grad ima fluidnu granicu i postoji pretnja nad svakim građaninom da sklizne ka Đubrištu, da postane višak. Viškovi, kako ljudi, tako i kapitala su pretpostavke održavanja sistema i za to se brine Zamak. U svem tom fotografija ima mogućnost delovanja u subverzivnom, emancipatorskom, građanskom smislu (The Civil Contract of Photography, Ariella Azoulay) ili makar da popravi percepciju sveta, pa, zašto i to ne reći, samozavaravanja. 

Fotografije bendova nezavisne beogradske scene devedesetih, sada i odavde, nas neminovno prvo vode ka nostalgiji, a onda, kada im pristupimo racionalnije, uočavamo bogatstvo, raznolikost izraza i silovitost, energiju, žudnju za životom koji je, potisnut skoro odasvud, izbijao u retkim nišama. Što je u stvari konstanta. 

Zamak ne dopušta drugačije.