Tema Radionice se (opet) čini preopštom ali nas nepogrešivo postavlja na mesto odakle možemo pojedinačne radove smestiti u strukturu/e i lakše i slobodnije se kretati kroz vreme i uočavati tokove, načine, ideologije koje definišu ovo što živimo.
Saša i Luka Stojanović su prikazali nepretenciozno psihogeografsko istraživanje Sokobanje i Rtnja. Lagano prelaženje pogledom i fotografskim slikama posredovano iskustvo potvrđuje rascep između imaginativne, mitološki konstruisane stvarnosti i njenog sukoba sa realnim uslovima, empirijom svakodnevice.
Mnogo uzbudljivija su ispoljavanja sopstvenih, autohtonih, vernakularnih imaginativnih struktura koje grade sopstvene mitologije, sa namerom ili bez autoironične, na mnogo širim osnovama nego što je to slučaj sa društvenim konsenzusom ustanovljenim mitologijama.
Golim okom vidljivo odustajanje od upliva u sopstveni život, prizori nalik smetlištu koji preplavljuju sva ljudska staništa; propadanje, neodržavanje.... taloženje vremena jedno preko drugog, zagušenje vremena koje ne ide više nikuda...
 |
| Saša Stojanović |
 |
| Saša Stojanović |
 |
| Saša Stojanović |
 |
| Saša Stojanović |
 |
| Luka Stojanović |
 |
Luka Stojanović
|
 |
Luka Stojanović
|
Nastavak Radionice je protekao u analiziranju obimne serije Srđana Veljovića, dekada od pola 80-ih do pola 90-ih orijanticiono. Uočili smo, ne pretendujući na konzistentnost i sveobuhvatnost, izvesne osobenosti: sporo vreme; koje je vidljivo na fotografijama, motivima, kompoziciji. Dosada kao razlog rada. Rad koji je ostajao u domenu ličnog, postojao u malom krugu i služio kao intimna praksa. Preispitivanje iskustva, ponavljanje; ponavljanje kruga nezadovoljstva. Promene motiva, pogleda nepogrešivo ukazuju na promene kroz koje prolazi subjekt naracije. Mladalaštvo, eksperiment; staro vreme, vreme, dokolica.
