Big Data to Thick Data

 Kao sveprisutni žanr o koji se, malo malo, saplićemo,a u cilju pozicioniranja na mesto odakle bi mogli jasnije da vidimo, pošlo se od teksta Making sense of the “Masturbation of Self-Image” and the “Virtual Mini-Me”, autorke Alise Tifentale. Projekat selfiecity.net koji polazeći od analize velikog broja selfija, analizirajući neke od aspekata same slike, kao i pripadajuće meta podatke (geo koordinate, vreme) pokušava da izvede neke generalizacije. Selfi kao preovlađujući alat samo predstavljanja, izražavanja, a istovremeno i socijalna praksa, indeks identifikacije, gradivni element kulture, umetnost, narodna umetnost, savremeni vernakular koji se procesuira u realnom vremenu.

Otišli smo dalje, i dalje ne presrećni sa selfijem kao takvim, ali valjda jasnije vidimo.

Ostavši pri fotografiji sa funkcijom samopredstavljanja krenuli smo od serije koja koja u dvadesetak fotografija prati jedan ženski lik u dobi od adolescencije do poznijeg srednjeg doba u vremenu od kasnih 40-ih do 80-ih godina XX veka u Jugoslaviji. Pokušali smo da ispričamo ono što smo videli, povezivali sa atmosferom filma italijanskog neorealizma, i svašta još... Izgleda da je životni optimizam u vremenu raspoređen po Gausovoj raspodeli.

Protrčali smo (opet) kroz Rackovića. Plenumski zaključili da ekonomija razmene, barem mlađih, a možda i šire, recipijenata, je slika (iluzija) slobode kojom se imaginarno nadomešćuje njen realni nedostatak. Takođe, stasala je nova generacija, kontekst Rackovićev je sve neprozirniji. Obzirom da je već brand, i to samoizgrađen, krenuo je proces mitologizacije.

Fotografije Dragane Vujović Mihić, serija usputnih pogleda iz pokreta, veliko osveženje, bez tereta teških narativa. Balans.

Dragana Vujović Mihić

Dragana Vujović Mihić

Kako vidimo sebe

Tema kojom je se Radionica bavila je gotovo podrazumevajuća: načini na koji digitalna fotografija (tu podrazumevamo danas peovlađujuću način upotrebe fotografija na društvenim mrežama) generiše naš identitet i kako se, dalje, taj identitet prilagođava slici koja ga predstavlja.

Kao predložak je poslužio tekst How does digital photography affect the way we remember and perceive ourselves, Regina Nogueira. 

Tehnološke promene samog medija, kao i načina njegove upotrebe, širenja sadržaja su danas doveli do stanja u kome je dominantni način upotrebe fotografije onaj sa ulogom samopredstavljanja, gde je ta slika tipizirana, banalizovana na veoma suženo referentno polje, odricanjem od imaginacije, slobode.

Uloga fotografije kao glavnog alata u procesu konstrukcije sećanja i relativnosti, subjektivizaciji i kontingentnosti kao metodama formiranja sećanja.

Fotografska serija Milice Macanović se, opozitno navedenom, bavi temama prošlosti koje jasno formulišu stav i mišljenje o njoj: prostori bez funkcije, ili promenjene funkcije, ili ispadanje iz vremena i proboj u novo; asinhroniciteti. Bogato znakovima koji su inicirali dugačak razgovor.

Serije Lep život kao eksces, Srđana Veljovića se, donekle suprotno duhu vremena, bavi i problematizuje porodicu i kao temu  i kao temu fotografskog medija.

Obe serije se dotiču/spotiču o melanholiju, pojam imamentan mediju, sa kojim se mora računati pri konstrukciji fotografskog iskaza. Takođe smo pomenuli pojam plutajućeg označitelja; koncept koji treba da nam pomogne za preciznije formulisanje kompleksnijih fotografskih iskaza. Sve to sa ciljem da pokušamo da se nađemo na vrhu manipulativnog lanca. Da budemo svesni.

Disperzija proizvodnje kulture ka individui, gde je osnovni medij fotografija, je, kao što rekosmo, u velikoj meri učinila kodove banalnim. Protok vremena je učinio odraz identitetske krize u savrmenoj kulturi neestetičnim.

New York Dolls - Personality Crisis

https://youtu.be/2aQTGqqXHw4

Milica Macanović

Milica Macanović