Povodom učešća na Belgrade Photo Month - Photo Book Festivalu sa projektom, knjigom i izložbom In Trance We Trust pojavila se potreba za rekontekstualizacijim - pomeranjem u vremenu tog gustog i nedovršenog nartiva. 

Pred nama je jedan savršeno običan životopis: pokušaji postojanja, bivanja: porazi, ogrešenja. Potraga za živućim životom koja se sprovodi kroz prestupe, transgresije.

Način ostvarivanja puta jeste izuzetan, što ga čini prijemčivim, privlačnim. Ili pak odbojnim. Ali sa velikom razlikom u odnosu na uobičajeno u zajednici u kojoj postoji. Ta razlika je uslov vidljivosti, potencijal smisla (čega je veoma dobro svestan i akter projekta).

Fragmenti stvarnosti koje izvodi akter knjige omogućavaju konstrukciju jedne apokrifne istorije Beograda s početka XXI veka. Jedan isčašen, bočan, ekstremno subjektivan pogled koji proizvodi objektivan uvid u stanje svesti tranzicione Srbije. Projekat se poigrava s postulatima WOKE pokreta, gde se po pravilu daje glas potlačenima. U tom smislu imamo nestabilnost subjekta u pogledu smera nasilja: od ili ka njemu. Ova komponenta rada nije proistekla iz rada samog, već je proistekla iz percepcije u zajednici. Postoji nada da će vremenom postati jasnija umetnička komponenta, da će se ličnost i lik razdvojiti.

Dokumentarnost je gusta i intenzivna. Ideja je bila ne tek opisivati, ilustrovati stvarnost subjekta, već je rekreirati. Imenovati ga.

Višak životnosti znači manjak stabilnosti. Stabilnost, donekle, podrazumeva odustajanje od života, ili barem povećava oblast želje. Suvišak živućeg koji akter proizvodi nadomešćuje sveopšti deficit. To je ono što omogućava ekonomiju umetničke razmene: slobodu za kojom žudi nalazi kod aktera i sublimacijski je nadomešćuje.

S druge strane, van pomenutog mehanizma, akter postaje nemoguć, opasan. Zajednica će ga tada isključiti, pre nego nađe načina kako ga uključiti. Ekonomija opasnosti, koliko rizika zajednica može podneti i rastuća svesnost dugotrajnih i sveopštih opresija, sužava polje mogućeg. Potrebno je napora da se iskoristi edukativni potencijal lošeg primera. Da li vredi ?

Fenomen Racković je detektovao promenu generacijskog senzibiliteta. Ono što je bilo prihvatljivo u 90-tim, prelaskom u XXI veku više nije. Igra je ostala isti, igrači su se promenili. Granice ličnog prostora su postale čvršće, pomerene; sve je puno fragilnije*

*Homo ludens, In Trance We Trust,
Teodora Jeremić