Kako do zadovoljstva ?

 Bavili smo se sopstvenim fotografijama nastalim na lokalitetima Beograda na vodi i Topčider/Košutnjak. Neka od ishodišta do kojih se došlo navodimo:

Organizacija slike - kadra zavisi od motiva. Što je manja uređenost, unutrašnja logika motiva, što je motiv haotičniji, teže je smestiti ga u sliku koja će lako i brzo komunicirati, biti lepa. U tom smislu je zaključeno da je lakše slikati Beograd na vodi nego šumu.

Na nivou sadržaja ostali smo na motivu šume i trudili se da iz njega izvučemo što više smisla. Uvezujući reference, fotografisano u kauzalni niz, za koji nam nije bitno da li je kriterijum proistekao iz osobina koje naš objekt poseduje po sebi, ili autor učitava, zadaje  vrednosti. Ili je cela stvar negde na pola. 

Način na koji naše fotografije postaju one sa opisanim svojstvima podrazumeva podrobno gledanje, uočavanje, prepoznavanje mogućih značenja koja pogledi kojim se bavimo mogu imati.

Na primeru košutnjačke šume smo se susreli sa:
problemom kako naslikati šumu? kako iznaći sklad za kojim tragamo sa ciljem da fotografije budu komunikativnije.

Na nivou sadržaja su, posmatrajući fotografisano, neki autoru pojam smrti prepoznali kao okvir u kome su smestili i učvrstili narativ. I to je radilo veoma konzistentno i ubedljivo.

U samom finalu Radionice je, veoma uzudljivo, došlo do izvesnog proboja i postavljanja pitanja kako doći do mesta koje je postavljeno i kao cilj Radionice: fotografija kao alatka konceptualizacije, svođenja. Mesto odakle nam viđeno postaje jasnije i odakle je pogled na sopstvene fotografije uzrok zadovoljstva.

Dragana Vujović Mihić

Luka Stojanović

Luka Stojanović

Luka Stojanović

Saša Stojanović

Saša Stojanović

Tina Đurić

Matija Bijelić

Matija Bijelić

Matija Bijelić

Matija Bijelić

Matija Bijelić

Pejsaž i istina

 Od Topčiderskog parka prema Košutnjaku. Od Miloševog konaka, blizu vojnog objekta Karaš*, pa do mesta atentata na Mihaila Obrenovića. Mesto radnje ovlaš označavamo u makabrističkom ključu.

Železnička infrastruktura pored koje smo prošli - Železnička stanica Topčider i dalje ka Košutnjaku, tek neznatno odstupa od totalne zapuštenosti.

Šumski put ka Rakovici preko Košutnjaka bio je mesto na kome su motivi mogli da se oslobode upliva ljudskog. Koso sunce preko osojne strane brda se ponekim tankim zrakom probijalo kroz duboke senke. U jednom momentu je sva komunikacija unutar grupe utihnula i tišinom su se svi okrenuli ka prizoru.

Pejsaž je retko istinit, uvek je konstrukcija. Ovaj je značajni prizor potisnuo svu drugu stvarnost. Sakralni prizor koji se ukazao kao slučajnost, svojom izuzetnošću preuzima ulogu religioznog čina, prekida, tako neophodnog našoj savremenosti. Momenat transcedencije, čulni nadražaj koji potisne i preuzme svu drugu stvarnost. Nenadana svetost iz svetlosti. 

*Mesto pogibije dvojice vojnika na straži 2004. do danas bez kraja zvanične istrage. Najverovatnije su videli Ratka Mladića.

Opet na terenu

 

Tema Beograda na vodi koja je serijom fotografija obimno i široko notirana i oskudno konotirana nenadano ispoljava subverzivni potencijal samom činjenicom da ukazuje na očevidno. Prazno mesto konotacije, značenja prikazanog se popunjava samo, ne ostavljajući mogućnost za otvorenu interpretaciju viđenog. Ovim se potvrđuje da je u vreme hiperprodukcije slika potencijal i polje delovanja fotografije izvan slike same i nalazi se u okolnom prostoru, polju recepcije.

 2017

Opet na terenu. Birčaninovom prema reci, preko prostora železničke stanice ka budućnosti.

19. septembar / Jug Afrike

Radovi fotografa, Guy Tillim, Roger Ballen i Pieter Hugo, na izuzetno uzbudljiv način i živopisan način, dokumentuju distopijsku realnost južnoafričkog postaparthejda, kao i savremenost globalizovanih velikih gradova sa juga Afrike. 

Fotografije nastale u belačkim, dakle privilegovanim zajednicama pokazuju dubinu pada i degradacije. Kolonijalizam koji sledstveno vodi ka autokolonijalizmu.

Veoma jasan uvid kako intimno, lično i društveno postoje istovremeno i rade na svojim nivoima. O načinima na koji lične priče postaju društveno relevantne.

Guy Tillim

Roger Ballen

Pieter Hugo

Pokušavali smo, naročito na primeru Rogera Ballena, da detektujemo kolika je razlika između realnog i onoga što je prikazano na fotografijama.

Dokumentarno ne postoji i sve je fikcija - premisa koja je usvojena na Radionici, nas ne sprečava da tražimo istinu u fotografijama. Čak i ako su odabrani prizori degradacije, kraja vremena i odumiranja tek manipulacija autora, svakako su znakovit simptomom.