O postvarenju, komodifikaciji u slučajevima
Kulika i Mapplethorpa. Provokativnosti kao marketinškoj strategiji.
Rackovićev
slučaj je poslužio za pitanje motiva i načina na koji dolazi do rada. U
konkretnom slučaju obimne serije fotografija. Notiranje problema i smernica na
putu formiranja sopstvenog narativa, što je jedan od proklamovanih ciljeva
Radionice. Dotakli se podele na spoljašnju i unutrašnju motivaciju.
Ulaskom
fotografije, uređaja za uzimanje slika iz okruženja, u svakodnevicu u meri koja
omogućava formiranje obimnih ličnih arhiva sa svakodnevnim višestrukim unosima,
omogućava sagledavanje i otkrivanje motivacija, tokova - procesa, naracija kojih
često nismo svesni. Na taj način fotografija postaje alat introspekcije,
autoanalize. Odatle je moguć transfer u domen javnog. Ali čak i bez toga, nije
malo.
Spoljašnja bi bila ona koja je od početka okrenuta kominikaciji, javnom.
Relevantnost je srazmerna referentnosti.
Uočena je veza između sirovosti
Kulikovih i sofisticiranosti Mapplethorpovih radova, okolnosti u kojima su
nastajali. Iako vremenski probližno sinhrono, Kulikova dehumanizujuća predstava
čoveka se izravno poklapa sa raspadom Sovjetskog Saveza i gotovo pada u
varvarstvo (Rabljeno doba, kraj crvenog čovjeka, Svetlana Aleksievič) i
predstavlja notiranje činjenice. Mapplethorp-ov neoklasicistički visoko
estetizovan iskaz je problematizovao i postavio homoseksualnost kao temu.
Pomenuli Mapplethorpovu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu leta
1987. godine. Zajedničko svim trima narativima je telesnost i provokacija.
Neposredno pred Radionicu dobili smo iskaz jedne od posetiteljki Kulikovog
performansa:
Za vreme tog performansa je pola ljudi pobjeglo. On se gol družio, plazio,
mazio nabrijavao s nekim golemim psom u mraku uz stroborasvjetu. Tako da si ga
sekundu vidio ispred sebe, drugu pak si mislio da je iza tebe s nahuškanim
psom, treću ga nije pak nigdje bilo... Jeza... Novine su pisale da se pario s
njime i to je fenomenalno kako je svakom mozak i mašta otišla u tom mraku u
drugom smjeru, svašta nam je napiknuo u glavi, od straha do gadne perverzije.
A pravo da ti kažem ni danas ne znam što sam vidjela, sa sigurnošću znam da
sam ne djeliće stotinki vidjela ćelavog golog muškarca i velikog psa, sve
ostalo je nadogradnja. Tu ti je bitno da je najveći dio umjetničkog rada
nastao u našim glavama. Čega imaš više u sebi, što gadosti što zle mašte što
naivnosti, e to je izvukao iz nas na najjače.
A Racković ? Šta sa njim ?
 |
| iz serije Transponovanje - Džoni Racković, Srđana Veljovića |
Нема коментара:
Постави коментар