понедељак, 31. август 2020.

Fotografija i feminizam

 Radionica na temu “Fotografija i feminizam” se dotakla sledećih autorki/autora.


Maja Atanasijević



Claude Cahun & Marcel Moore, Verita Monselles, Hannah Wilke, Ellen von Unwerth, Maja Atanasijević


Trudeći se da sa minimalnom kontekstualizacijom u razgovoru izvedemo značenje i smisao onoga što gledamo, evo skica, veoma uzbudljivih, rezultata.


Gotovo svi radovi se tiču reprezentacije roda, otklonom od propisne norme; otvaranjem prostora za potisnuto, drugo. Uspostavljanjem percepcije u ključu objekta ili subjekta.


Claude Cahun and Marcel Moore - sto godina (1920) stari radovi o izvođenju roda.


Claude Cahun



Ironična dekonstrukcija klerikalne težnje ka uređivanju seksualnosti Verite Monselles.


Verita Monselles





Ogled o lepoti i teškoći održavanja samosvojne pozicije / procep između tradicionalne i feminističke pozicije i neprihvatanje od obe strane. I maestralna završnica. Hannah Wilke.


Hannah Wilke



Ellen von Unwerth i popkulturna reprezentacija roda. Magritovsko kontekstalizovanje “ovo nije lula” viđenog radi prevođenja objekta u subjekt.


Ellen von Unwerth



O Elvis Presley-u kao objektu, ugovorom primoranog da snima vestern filmove.

 

Maja Atanasijević / o slobodi, nemogućnosti njenog održanja, nestabilnosti; istovremenost subjekta i objekta u jednoj slici. “Objekat jer tako hoću, i baš me briga”






Maja Atanasijević

Veliku zahavalnost dugujem Dragani Vulović Mihić i Matiji Bijeliću. 


недеља, 23. август 2020.

Kulik, Mapplethorp, Racković

Uporedno gledanje fotografija performansa i drugih radova Olega Kulika, fotografija Roberta Mapplethorpa, kao i serije fotografija Nenada Džonija Rackovića, voditelja Radionice je omogućilo, osim estetskog užitka i malu analizu razlika. Pominjali smo, vezano za Kulika, i Joseph Beuys-a i performans I like America and America likes me iz 1974. Kulik je imao reenactment I Bite America and America Bites Me, 1997. godine. Izvodili smo zaključke o vezi konteksta u kome nastaje i vrste rada, u slučaju Kulika i Mapplethorpa, o mehanizmima sistema umetnosti i načinima i motivima koji određene narative izvode na površinu, podržavaju.

O postvarenju, komodifikaciji u slučajevima Kulika i Mapplethorpa. Provokativnosti kao marketinškoj strategiji.

Rackovićev slučaj je poslužio za pitanje motiva i načina na koji dolazi do rada. U konkretnom slučaju obimne serije fotografija. Notiranje problema i smernica na putu formiranja sopstvenog narativa, što je jedan od proklamovanih ciljeva Radionice. Dotakli se podele na spoljašnju i unutrašnju motivaciju. 

Ulaskom fotografije, uređaja za uzimanje slika iz okruženja, u svakodnevicu u meri koja omogućava formiranje obimnih ličnih arhiva sa svakodnevnim višestrukim unosima, omogućava sagledavanje i otkrivanje motivacija, tokova - procesa, naracija kojih često nismo svesni. Na taj način fotografija postaje alat introspekcije, autoanalize. Odatle je moguć transfer u domen javnog. Ali čak i bez toga, nije malo.

Spoljašnja bi bila ona koja je od početka okrenuta kominikaciji, javnom. Relevantnost je srazmerna referentnosti.

Uočena je veza između sirovosti Kulikovih i sofisticiranosti Mapplethorpovih radova, okolnosti u kojima su nastajali. Iako vremenski probližno sinhrono, Kulikova dehumanizujuća predstava čoveka se izravno poklapa sa raspadom Sovjetskog Saveza i gotovo pada u varvarstvo (Rabljeno doba, kraj crvenog čovjeka, Svetlana Aleksievič) i predstavlja notiranje činjenice. Mapplethorp-ov neoklasicistički visoko estetizovan iskaz je problematizovao i postavio homoseksualnost kao temu.
Pomenuli Mapplethorpovu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu leta 1987. godine. Zajedničko svim trima narativima je telesnost i provokacija.

Neposredno pred Radionicu dobili smo iskaz jedne od posetiteljki Kulikovog performansa:

Za vreme tog performansa je pola ljudi pobjeglo. On se gol družio, plazio, mazio nabrijavao s nekim golemim psom u mraku uz stroborasvjetu. Tako da si ga sekundu vidio ispred sebe, drugu pak si mislio da je iza tebe s nahuškanim psom, treću ga nije pak nigdje bilo... Jeza... Novine su pisale da se pario s njime i to je fenomenalno kako je svakom mozak i mašta otišla u tom mraku u drugom smjeru, svašta nam je napiknuo u glavi, od straha do gadne perverzije. A pravo da ti kažem ni danas ne znam što sam vidjela, sa sigurnošću znam da sam ne djeliće stotinki vidjela ćelavog golog muškarca i velikog psa, sve ostalo je nadogradnja. Tu ti je bitno da je najveći dio umjetničkog rada nastao u našim glavama. Čega imaš više u sebi, što gadosti što zle mašte što naivnosti, e to je izvukao iz nas na najjače. 

A Racković ? Šta sa njim ?



iz serije Transponovanje - Džoni Racković, Srđana Veljovića







недеља, 16. август 2020.

Prodor fotografske slike u polje ideološke reprezentacije

 Na Radionici smo razmatrali upliv fotografije u sovjetsko društvo posle 1917, kada je preuzela ulogu društvene komunikacije/propagande, kao i fotografije dva američka fotografa, Garry Winogrand-a i Robert Franck-a.


Teza je prodor fotografske slike u polje ideološke reprezentacije. 

Sovjetski slučaj, avangarda, gde su fotografija i film, kao mediji novog doba, odmakavši se od slikarstva, eksperimentima u samom mediju i načinom upotrebe slika, na živ i veoma sofisticiran način povezivani sa ideologijom. Tela, telesnost, snaga, rad, arhitektura, industrija; sve estetizovano i oneobičeno.
Pokušavali smo da odgnetnemo koja fotografija ima, vrlo uslovno, subverzivnu, ljudsku poziciju spram preovlađujuće propagandne funkcije.


Georgij Zeljma, Sastanak u kolhozu, 1929.




Boris Ignjatovič, Mladost, 1937.



Gledajući fotografije Garry Winogrand-a i Roberta Franck-a smo govorili o prodoru pogleda koji je promenio način kako su Amerikanci videli sebe. Holivudska i diznijevska predstava srećne nacije u potrazi za srećom je presečena jednostavnim, demokratičnim, melanholičnim pogledom ka običnim ljudima.


Garry Winogrand, Los Angeles, Sunset Strip, 1964.

Detektovali rasne i druge kulturalne reference; rekonstruisali način fotografisanja obzirom na izgled kadrova, kompozicije, pogleda aktera fotografija.

Pominjali Selindžera i njegov uticaj na demontiranje konzervativnog narativa, stvaranjem prostora za kontrakulture.


субота, 08. август 2020.

Radionica fotografije

Danas je tema Radionice bila Kako gledati fotografije patnje, prema knjizi: The Civil Contract of Photography, izraelske autorke Ariella Azoulay.        


Azoulay neprestano traži od svojih čitalaca da se projektuju u prizore fotografija, da primete dinamiku snage u igri, da identifikuju učesnike i da ishod vide ne kao neizbežan, već kao jednu od mnogih mogućnosti. Gledajući fotografije na ovaj način, misli Azoulay, može pomeriti događaje iz svoje prividne neizbježnosti i otkriti da je istorija mogla biti i drugačija. Gledanje fotografije postaje svojevrsna reanimacija: mirna fotografija se počinje kretati, i mada taj pokret ne može izbrisati nejednakost, može stvoriti problem ugnjetavanju koji se u suprotnom može činiti neizrecivim. Azoulay shvata da su postupci u prošlosti nepovratni, a ipak insistira na tome da fotografija uvodi u neku vrstu potencijala za promene. „Fotografija je tamo, predmet u svetu“, piše ona, „i svako, uvek (bar u principu), može povući jednu od njegovih niti i slijediti je na taj način da ponovo otvori sliku i pregovara. ono što pokazuje, možda čak i potpuno prevrnuti ono što je u njemu viđeno ranije."


Gledali smo fotografije ratnih veterana ratova u Iraku i Afganistanu autora Michael Stokes-a:

https://michaelstokes.net/collections/photos-for-sale/veterans

Došli do zaključka da se radi o čudnom ukrštanju naših učitanih kodova čitanja fotografije: dokumentarne slike / slike antičkih skulptura / holivudsko-glamurozni izraza, i ta nam je izmeštenost neodoljivo privlačna. Lepa, mlada, jaka tela oštećena povredama ekstremiteta u stavu antičkih skulptura na glamurozni način. 

 Gledali smo i fotografije robova s američkog juga s polovine XIX veka i bavili se značenjem i upotrebom tih slika u vremenu nastanka i danas i ogromnim razlikama u percepcijama.

 

Ranty, cca 1850
 

Došli smo i da fotografija srebreničkih komemoracija i sad...kako, s kim tu biti empatičan, kako napraviti prodor zamišljanja drugačije slike.

 



 

Završili smo sesiju, presekavši mučne teme, običnim, intimnim slikama prijateljevanja iz jednog petrovaradinskog dvorišta.


Iduće subote u podne !