Pogledali smo radove Milice Macanović sa temom Beograda na vodi i šumskog pejsaža. U prvom slučaju smo prepoznali kako intimni, vrednosni stav premo objektu fotografisanja biva vidljiv na slikama samim. Kako načinom kadriranja, selekcijom pogleda konstruišemo kontekst i interpretaciju samim slikama. Šumski pejsaži - na putu nužne kultivacije pogleda pri predstavljanju rasutog značenja.
 |
Milica Macanović, Bgd H2O
|
 |
| Milica Macanović, Bgd H2O |
Ernest Benecke, fotograf čije su se fotografije snimljene u Egiptu 1852. godine pojavile 1992, kao jedno od mnogih otkrića gde se grupe fotografija, često i kompletni opusi pojavljuju slučajno i nenadano kao vremenske kapsule iz nekog prošlog vremena. Na prethodnim smo Radioicama gledali i tumačili slike koje dokumetuju kolonijalizam, pokušavajući da ih interpretiramo uzimajući u obzir sve kontekste i značenja do do kojih smo mogli doći.
Fotografije Ernest Benecke-a su prve koje su, osim pejsaža i istorijskih građevina, spomenika, beležile, portretisale i lokalno stanovništvo duž Nila. Bez obzira na sve što ne možemo znati o okolonostima bivstvovanja portretisanih, ono što se tako jasno vidi je neka vrsta samosvojnosti, utemeljenosti, slobode, pa što ne reći i sreće koju isčitavamo sa fotografija. Uslovi, kultura u kojoj su fotografije nastale nama su u velikoj meri nepoznate, ali neka vrsta autentične istine za koju pretpostavljamo da je teško podložna krivotvorenju je tu, vidimo je i privlačna nam je. Ušuškanost u sopstvenom identitetu.
 |
| Ernest Benecke |
Linijom fotografske interpretacije isčezlih svetova smo došli i do seta fotografija koje dokumentuju beogradsku tehno-klubsku scenu. Ideja je bila da pokušamo u ključu kontekstualne diferencijalnosti razanati šta tu vidimo, čemu svedočimo. Pomalo sebično koristimo priliku da fenomene, arhivu, možemo jasnije posmatrati kada oni prestanu da referišu na sada, kada postanu prošlost. Bilo je i sentimentalnosti, i žala zbog izgubljenog, ali od tog aspekta fotografije ne vredi bežati.
 |
Tehno, Srđan Veljović
|
 |
| Tehno, Srđan Veljović |
Нема коментара:
Постави коментар