U februaru smo videli, gledali i komentarisali dvoje fotografa koji se bave postsovjetskim prostorom:
Alena Žandarova
http://alenazhandarova.ru/
Daniel Jack Lyons
http://www.danieljacklyons.com/
Žandarova se bavila nevestama iz ruske provincije čije vreme prolazi u čekanju promene statusa, a Jack Lyons mladima, omladinom, izbeglicama sa istoka Ukrajine. Beskrajno tenzično sada, sa prolazom nikuda.
Čini mi se da je ovo mesto dobro za najavu budućih aktivnosti Radionice, a to je prostor Starog Sajmišta.
Cilj je, kao i uvek, dvojak: vežbamo sliku, njeno nastajanje, sa ciljem da efikasno posredujemo prikazani sadržaj. Takođe se bavimo i samim mestom, njegovom istorijom, pozicijom, značenjima i osećanjima koje ono izaziva.
Kao pripremu/info o mestu prilažem tekst Maje Popović, u kome je ona, sa ciljem osmišljavanja arhitektonskog rešenja, Memorijala koji bi prikupio sve naslage prošlosti u smislenu budućnost, dala rezultate svog istraživanja Mesta sa pregledom svih sila, naslaga, značenja koja ga određuju i koja bi trebali imati na umu.
Popović Maja
Amsterdam 15.02.2011.
Opis koncepta:
Ono što je mene fasciniralo u samom početku jeste zaborav i transformacija komleksa kroz vreme.
Koegzistiranje najrazličitijih sudbina, zarobljenih u jednom arhitektonskom kompleksu.
Utisak da je Sajam od Drugog svetskog rata otet od nekog generalnog zvaničnog vremena i da boravi u svojoj vremenskoj zoni koju sam nameće i sebi i svojim 'stanovnicima', jer egzistira mimo svakodnevnice, u nekom merenju vremena specificnom samo za Sajmište.
Najveća fascinacija je bila naravno transformacija nečega što je predstavljalo progres u nešto što je postalo ljudsko stradanje i uništenje.
Specificno je naravno da je Sajam zaboravljen, da je potisnut u nesvesno od strane Beograda, ali da nije srušen iako je postojalo bezbroj planova da se tako nešto obavi, ako prođemo kroz urbanisticke planove koji su osvanuli od kraja Drugog svetskog rata pa do poslednjeg urbanistickog plana Novog Beograda, ni jednom nije uzeto u obzir da se sajam sačuva. Čak i da zamislimo da sajam nije imao funkciju logora i na taj nacin bio zloupotrebljen, veoma je čest primer rušenja expo centara. Ovo je mene nateralo da pomislim da je možda ta strašna sudbina Sajma u Drugom svetskom ratu zapravo sačuvala samu arhitekturu od mogućeg uništenja. Da je zaborav i negiranje ostvarilo uslove za njegovo očuvanje.
Kako god, ta snaga komplexa da opstane, uprkos ogromnoj tendenciji da se istorija zaboravi, da se sakriju tragovi, od strane politike i društva, uprkos novom pravcu u arhitekturi insiprisanom CIAM-om i Kurbizijeom koji se nije osvrtao na prošlost, kao i očajnom fizičkom stanju u kome se nalazi, je za mene impresivna. Ta moć preživljavanja koja je opstala i preživela da bi po meni na kraju ispričala priču iliti istinu.
E sada moje veliko pitanje je bilo, na koji nacin reći istinu?
Koji je pravi način, da se istorija Sajmišta razotkrije u zemlji koja vec ima veliki problem sa prihvatanjem istine, prihvatanjem odgovornosti i krivice vezano za blisku posleratnu istoriju. Na koji način privući neupućenu publiku da sazna istinu?
Zamislila sam na pocetku Centar za toleranciju, ljudska prava, slobodu, stampe, medija itd kao sadržaj koji bi se smestio na prostoru Sajmišta.
Tu kreće moje istraživanje vezano za to šta je zapravo tolerancija i kako je promovisati i približiti nama kao naciji, kao i samom Beogradu?
To je bilo jako široko istraživanje posle koga je proizašao moj zakljucak: da je neposrednost u nacinu na koji prica treba da bude ispricana i nametnuta upravo nenametnutost price. I da će neposrednost programa imati biti uspešnija u privlačenju neinformisane publike.
Istraživajući došla sam do zaključka da je najneposrednija ustanova i ustanova u kojoj je uvek vladala i uvek ce vladati potpuna demokratija zapravo javna biblioteka.
Ustvari edukacija i izbor znanja koji ustanova sama po sebi nudi bez intencije da nametne pravac razmišljanja.
Između ostalog fascinacija vezana za film Vima Vendersa (nebo nad Berlinom) gde u berlinskoj biblioteci anđeli koegzistiraju sa ljudima i upijaju misli, znanje ljudi i energiju koja izbija iz svih tih knjiga i tomova.
Inspiracija, glad za znanjem i taj osećaj želje za usavršavanjem i napretkom, koji biblioteka budi kada u nju samo kročiš. I uopšte knjiga kao institucija koja priča priču i onda kada fizičkih dokaza vise nema i kada su čak i gradovi i arhitektura nestali. To preživljavanje i održavanje knjige i pisma uprkos periodima u istoriji koji su pokušavali da je unište, cenzurišu sam vezala i na samo preživljavanje i snagu Sajmišta kao kompleksa. I na kraju znanje i prosvesćenost koji bi trebalo da spreče da se ovakav jedan strašan događaj ponovi.
Način i primena fascinacija na arhitekturu, način razumevanje kompleksa, ruta kroz kompleks;
Pošto za mene Sajmište ima neko svoje zasebno vreme, ne postoji ni jasan kontinuitet, logičan sled događaja vec samo fragmenti stvari koje su se dogodile i događaju se. Ti fragmenti, lebde izmešani, i sastoje se od iskustava, pamćenja, zaborava, odsustva, i sama linija psihologije i pamćenja nije linearna.
Po meni ispricati priču Sajma ne znači krenuti hronološki, već upravo predstaviti fragmente (jumping forward and back in time). Ja sam zamislila ovu zgradu kao isprepletanost hodnika, nalik na lavirint, gde će posetilac prolaziti kroz različite slojeve prošlosti, i nevažan je redosled, ustvari kao i naše pamćenje koje barata sa informacijama koje ne moraju biti povezane, ali na kraju daju jedinstvenu sliku.
(A maze is a confusing pathway that has many entrances, branches, choices of path and dead-ends. It is a tour puzzle and can be designed with various levels of difficulty and complexity...A maze may have different entry and exit points.)
Svaki posetilac ce otkriti deo zgrade, (price), zato sto je svacija percepcija i istina individualna, i svako treba da dozivi Sajam na svoj nacin i iz svog ugla stvori istinu, bas kao sto su različiti ljudi doživljavali na najrazličitiji način jedan te isti kompleks. (Ljudi koji su posetili ekspo, ljudi koji su u ovom kompleksu stradali, ljudi koji u ovom kompleksu stvaraju i zive.)
Ruta ce biti zapravo setnja kroz fragmente proslosti i preplitace se bas kao sto se fragmenti, secanja, slike, preplicu, kako bi na kraju zajedno dali jednu sliku, utisak o kompleksu, koji je opet individualan, jer pripada tom iskustvu pojedinca.
Generalna poruka biće zapravo individualna slika-predstava o istini.
Cilj i tema rada:
Moja glavna tema ima za cilj da diskutuje moć arhitekture na ovom mestu kao intervenciju i kao medijum. Njenu moć da rekonstruiše našu memoriju i poveže linkove koji nedostaju.
Način na koji treba projektovati arhitektonski prostor i izabrati program kao sredstvo koje može da vaskrsne istorijske fragmente koje mi svesno ili nesvesno pokušavamo da potisnemo kao nacija i individualno.
Moj rad ima za cilj da pokrene priču o načinu na koji arhitekta treba da pristupiti ovom posebnom mestu. On čak ne promoviše sebe kao jedini i finalni produkt ali promoviše način. Veoma pažljiv i detaljan pristup, istraživanje i ulaženje u srž teme ovog fascinantnog mesta je neophodan.
On takođe postavlja pitanje: koji program može osvetliti prošlost ali u isto vreme i pružiti budućnost? Na koji način ćemo osigurati priliv mladih ljudi; zadobiti interesovanje ljudi koji ignorišu tragediju koja se na ovom mestu dogodila? Na koji način ćemo pripojiti i vratiti Staro Sajmište gradu?
Danijel Libeskind je arhitekta koji je upravo zaslužan za temu kojom se bavim, a to je koncept načina upotrebe arhitekture i prostora u cilju rekonstrukcije naseg sećanja. On je taj princip pokrenuo svojim projektom Jevrejskog muzeja u Berlinu.
Alena Žandarova
http://alenazhandarova.ru/
Daniel Jack Lyons
http://www.danieljacklyons.com/
Žandarova se bavila nevestama iz ruske provincije čije vreme prolazi u čekanju promene statusa, a Jack Lyons mladima, omladinom, izbeglicama sa istoka Ukrajine. Beskrajno tenzično sada, sa prolazom nikuda.
Čini mi se da je ovo mesto dobro za najavu budućih aktivnosti Radionice, a to je prostor Starog Sajmišta.
 |
| Sajam automobila, 1937. |
Cilj je, kao i uvek, dvojak: vežbamo sliku, njeno nastajanje, sa ciljem da efikasno posredujemo prikazani sadržaj. Takođe se bavimo i samim mestom, njegovom istorijom, pozicijom, značenjima i osećanjima koje ono izaziva.
Kao pripremu/info o mestu prilažem tekst Maje Popović, u kome je ona, sa ciljem osmišljavanja arhitektonskog rešenja, Memorijala koji bi prikupio sve naslage prošlosti u smislenu budućnost, dala rezultate svog istraživanja Mesta sa pregledom svih sila, naslaga, značenja koja ga određuju i koja bi trebali imati na umu.
Popović Maja
Amsterdam 15.02.2011.
Opis koncepta:
Ono što je mene fasciniralo u samom početku jeste zaborav i transformacija komleksa kroz vreme.
Koegzistiranje najrazličitijih sudbina, zarobljenih u jednom arhitektonskom kompleksu.
Utisak da je Sajam od Drugog svetskog rata otet od nekog generalnog zvaničnog vremena i da boravi u svojoj vremenskoj zoni koju sam nameće i sebi i svojim 'stanovnicima', jer egzistira mimo svakodnevnice, u nekom merenju vremena specificnom samo za Sajmište.
Najveća fascinacija je bila naravno transformacija nečega što je predstavljalo progres u nešto što je postalo ljudsko stradanje i uništenje.
Specificno je naravno da je Sajam zaboravljen, da je potisnut u nesvesno od strane Beograda, ali da nije srušen iako je postojalo bezbroj planova da se tako nešto obavi, ako prođemo kroz urbanisticke planove koji su osvanuli od kraja Drugog svetskog rata pa do poslednjeg urbanistickog plana Novog Beograda, ni jednom nije uzeto u obzir da se sajam sačuva. Čak i da zamislimo da sajam nije imao funkciju logora i na taj nacin bio zloupotrebljen, veoma je čest primer rušenja expo centara. Ovo je mene nateralo da pomislim da je možda ta strašna sudbina Sajma u Drugom svetskom ratu zapravo sačuvala samu arhitekturu od mogućeg uništenja. Da je zaborav i negiranje ostvarilo uslove za njegovo očuvanje.
Kako god, ta snaga komplexa da opstane, uprkos ogromnoj tendenciji da se istorija zaboravi, da se sakriju tragovi, od strane politike i društva, uprkos novom pravcu u arhitekturi insiprisanom CIAM-om i Kurbizijeom koji se nije osvrtao na prošlost, kao i očajnom fizičkom stanju u kome se nalazi, je za mene impresivna. Ta moć preživljavanja koja je opstala i preživela da bi po meni na kraju ispričala priču iliti istinu.
E sada moje veliko pitanje je bilo, na koji nacin reći istinu?
Koji je pravi način, da se istorija Sajmišta razotkrije u zemlji koja vec ima veliki problem sa prihvatanjem istine, prihvatanjem odgovornosti i krivice vezano za blisku posleratnu istoriju. Na koji način privući neupućenu publiku da sazna istinu?
Zamislila sam na pocetku Centar za toleranciju, ljudska prava, slobodu, stampe, medija itd kao sadržaj koji bi se smestio na prostoru Sajmišta.
Tu kreće moje istraživanje vezano za to šta je zapravo tolerancija i kako je promovisati i približiti nama kao naciji, kao i samom Beogradu?
To je bilo jako široko istraživanje posle koga je proizašao moj zakljucak: da je neposrednost u nacinu na koji prica treba da bude ispricana i nametnuta upravo nenametnutost price. I da će neposrednost programa imati biti uspešnija u privlačenju neinformisane publike.
Istraživajući došla sam do zaključka da je najneposrednija ustanova i ustanova u kojoj je uvek vladala i uvek ce vladati potpuna demokratija zapravo javna biblioteka.
Ustvari edukacija i izbor znanja koji ustanova sama po sebi nudi bez intencije da nametne pravac razmišljanja.
Između ostalog fascinacija vezana za film Vima Vendersa (nebo nad Berlinom) gde u berlinskoj biblioteci anđeli koegzistiraju sa ljudima i upijaju misli, znanje ljudi i energiju koja izbija iz svih tih knjiga i tomova.
Inspiracija, glad za znanjem i taj osećaj želje za usavršavanjem i napretkom, koji biblioteka budi kada u nju samo kročiš. I uopšte knjiga kao institucija koja priča priču i onda kada fizičkih dokaza vise nema i kada su čak i gradovi i arhitektura nestali. To preživljavanje i održavanje knjige i pisma uprkos periodima u istoriji koji su pokušavali da je unište, cenzurišu sam vezala i na samo preživljavanje i snagu Sajmišta kao kompleksa. I na kraju znanje i prosvesćenost koji bi trebalo da spreče da se ovakav jedan strašan događaj ponovi.
Način i primena fascinacija na arhitekturu, način razumevanje kompleksa, ruta kroz kompleks;
Pošto za mene Sajmište ima neko svoje zasebno vreme, ne postoji ni jasan kontinuitet, logičan sled događaja vec samo fragmenti stvari koje su se dogodile i događaju se. Ti fragmenti, lebde izmešani, i sastoje se od iskustava, pamćenja, zaborava, odsustva, i sama linija psihologije i pamćenja nije linearna.
Po meni ispricati priču Sajma ne znači krenuti hronološki, već upravo predstaviti fragmente (jumping forward and back in time). Ja sam zamislila ovu zgradu kao isprepletanost hodnika, nalik na lavirint, gde će posetilac prolaziti kroz različite slojeve prošlosti, i nevažan je redosled, ustvari kao i naše pamćenje koje barata sa informacijama koje ne moraju biti povezane, ali na kraju daju jedinstvenu sliku.
(A maze is a confusing pathway that has many entrances, branches, choices of path and dead-ends. It is a tour puzzle and can be designed with various levels of difficulty and complexity...A maze may have different entry and exit points.)
Svaki posetilac ce otkriti deo zgrade, (price), zato sto je svacija percepcija i istina individualna, i svako treba da dozivi Sajam na svoj nacin i iz svog ugla stvori istinu, bas kao sto su različiti ljudi doživljavali na najrazličitiji način jedan te isti kompleks. (Ljudi koji su posetili ekspo, ljudi koji su u ovom kompleksu stradali, ljudi koji u ovom kompleksu stvaraju i zive.)
Ruta ce biti zapravo setnja kroz fragmente proslosti i preplitace se bas kao sto se fragmenti, secanja, slike, preplicu, kako bi na kraju zajedno dali jednu sliku, utisak o kompleksu, koji je opet individualan, jer pripada tom iskustvu pojedinca.
Generalna poruka biće zapravo individualna slika-predstava o istini.
Cilj i tema rada:
Moja glavna tema ima za cilj da diskutuje moć arhitekture na ovom mestu kao intervenciju i kao medijum. Njenu moć da rekonstruiše našu memoriju i poveže linkove koji nedostaju.
Način na koji treba projektovati arhitektonski prostor i izabrati program kao sredstvo koje može da vaskrsne istorijske fragmente koje mi svesno ili nesvesno pokušavamo da potisnemo kao nacija i individualno.
Moj rad ima za cilj da pokrene priču o načinu na koji arhitekta treba da pristupiti ovom posebnom mestu. On čak ne promoviše sebe kao jedini i finalni produkt ali promoviše način. Veoma pažljiv i detaljan pristup, istraživanje i ulaženje u srž teme ovog fascinantnog mesta je neophodan.
On takođe postavlja pitanje: koji program može osvetliti prošlost ali u isto vreme i pružiti budućnost? Na koji način ćemo osigurati priliv mladih ljudi; zadobiti interesovanje ljudi koji ignorišu tragediju koja se na ovom mestu dogodila? Na koji način ćemo pripojiti i vratiti Staro Sajmište gradu?
Danijel Libeskind je arhitekta koji je upravo zaslužan za temu kojom se bavim, a to je koncept načina upotrebe arhitekture i prostora u cilju rekonstrukcije naseg sećanja. On je taj princip pokrenuo svojim projektom Jevrejskog muzeja u Berlinu.
Нема коментара:
Постави коментар