недеља, 22. новембар 2020.

O interpretaciji, arhivama i kako ih čitati. Sreći.

Pogledali smo radove Milice Macanović sa temom Beograda na vodi i šumskog pejsaža. U prvom slučaju smo prepoznali kako intimni, vrednosni stav premo objektu fotografisanja biva vidljiv na slikama samim. Kako načinom kadriranja, selekcijom pogleda konstruišemo kontekst i interpretaciju samim slikama. Šumski pejsaži - na putu nužne kultivacije pogleda pri predstavljanju rasutog značenja.

Milica Macanović, Bgd H2O







Milica Macanović, Bgd H2O


Ernest Benecke, fotograf čije su se fotografije snimljene u Egiptu 1852. godine pojavile 1992, kao jedno od mnogih otkrića gde se grupe fotografija, često i kompletni opusi pojavljuju slučajno i nenadano kao vremenske kapsule iz nekog prošlog vremena. Na prethodnim smo Radioicama gledali i tumačili slike koje dokumetuju kolonijalizam, pokušavajući da ih interpretiramo uzimajući u obzir sve kontekste i značenja do do kojih smo mogli doći.

Fotografije Ernest Benecke-a su prve koje su, osim pejsaža i istorijskih građevina, spomenika, beležile, portretisale i lokalno stanovništvo duž Nila. Bez obzira na sve što ne možemo znati o okolonostima bivstvovanja portretisanih, ono što se tako jasno vidi je neka vrsta samosvojnosti, utemeljenosti, slobode, pa što ne reći i sreće koju isčitavamo sa fotografija. Uslovi, kultura u kojoj su fotografije nastale nama su u velikoj meri nepoznate, ali neka vrsta autentične istine za koju pretpostavljamo da je teško podložna krivotvorenju je tu, vidimo je  i privlačna nam je. Ušuškanost u sopstvenom identitetu.


Ernest Benecke

Linijom fotografske interpretacije isčezlih svetova smo došli i do seta fotografija koje dokumentuju beogradsku tehno-klubsku scenu. Ideja je bila da pokušamo u ključu kontekstualne diferencijalnosti razanati šta tu vidimo, čemu svedočimo. Pomalo sebično koristimo priliku da fenomene, arhivu, možemo jasnije posmatrati kada oni prestanu da referišu na sada, kada postanu prošlost. Bilo je i sentimentalnosti, i žala zbog izgubljenog, ali od tog aspekta fotografije ne vredi bežati.


Tehno, Srđan Veljović

















Tehno, Srđan Veljović



петак, 20. новембар 2020.

 Japanski fotografi starije generacije: Daido Moriyama, Shunji Dodo. zanimljivo je videti u žanru ekspresivne, razbarušene ulične fotografije dubinske promene društva, modernizaciju, (kulturnu) kolonizaciju.

Shunji Dodo

Shunji Dodo



Daido Moriyama



Daido Moriyama

Gledali smo takođe radove Saše i Luke Stojanović. Tematski bi ih mogli opisati kao zapise o neposrednoj komunikaciji u urbanom okruženju; ulična fotografija posle korone. Promene, novoga, možda više ima u našoj percepciji svakodnevice, načinima na koji gledamo i vrednujemo ono što smo smatrali uobičajenim.

Saša Stojanović



Saša Stojanović








Luka Stojanović



Luka Stojanović

четвртак, 12. новембар 2020.

Pejsaži. Kako ih čita(ti)ju? Kako nositi pušku po Beču?

Pejsaže Sally Mann, rad Deep South smo gledali i otkrivali na koji način fotografski rad može rascepiti ideološki formiranu sliku, u ovom slučaju američkog Juga. Načini kojima se se to postiže uključuju izbor arhaičnog fotografskog postupka, tehnike vlažnog kolodijuma, inače korišćene u vreme američkog građanskog rata, kao i rekreiranjem nekih od ikoničnih slika koje su naslikale rat, prvi rat koji je medijski posredovan savremeno publici putem fotografske slike.

Preporučujem tekst Sally Manns American vision of the land autorke Ayelet Carme.


Sally Mann, Untitled 8 Antietam



Takođe smo na primeru rada On Love Afterwards, Milice Tomić, porazgovarali na temu "Kako nositi pušku po Beču?".




среда, 28. октобар 2020.

Kako do zadovoljstva ?

 Bavili smo se sopstvenim fotografijama nastalim na lokalitetima Beograda na vodi i Topčider/Košutnjak. Neka od ishodišta do kojih se došlo navodimo:


Organizacija slike - kadra zavisi od motiva. Što je manja uređenost, unutrašnja logika motiva, što je motiv haotičniji, teže je smestiti ga u sliku koja će lako i brzo komunicirati, biti lepa. U tom smislu je zaključeno da je lakše slikati Beograd na vodi nego šumu.

Na nivou sadržaja ostali smo na motivu šume i trudili se da iz njega izvučemo što više smisla. Uvezujući reference, fotografisano u kauzalni niz, za koji nam nije bitno da li je kriterijum proistekao iz osobina koje naš objekt poseduje po sebi, ili autor učitava, zadaje  vrednosti. Ili je cela stvar negde na pola. 


Način na koji naše fotografije postaju one sa opisanim svojstvima podrazumeva podrobno gledanje, uočavanje, prepoznavanje mogućih značenja koja pogledi kojim se bavimo mogu imati.


Na primeru košutnjačke šume smo se susreli sa:
problemom kako naslikati šumu? kako iznaći sklad za kojim tragamo sa ciljem da fotografije budu komunikativnije.


Na nivou sadržaja su, posmatrajući fotografisano, neki autoru pojam smrti prepoznali kao okvir u kome su smestili i učvrstili narativ. I to je radilo veoma konzistentno i ubedljivo.


U samom finalu Radionice je, veoma uzudljivo, došlo do izvesnog proboja i postavljanja pitanja kako doći do mesta koje je postavljeno i kao cilj Radionice: fotografija kao alatka konceptualizacije, svođenja. Mesto odakle nam viđeno postaje jasnije i odakle je pogled na sopstvene fotografije uzrok zadovoljstva.


Dragana Vujović Mihić


Luka Stojanović

Luka Stojanović



Luka Stojanović

Saša Stojanović

Saša Stojanović



Tina Đurić


Matija Bijelić

Matija Bijelić

Matija Bijelić

Matija Bijelić


Matija Bijelić